VAŠKE

Svaka je suza pronašla svoj put
I nije imala bore za niz. Koji je smela da se si slizne.

U tamno jutro iza rupica nastaje raspričavanje lica
doživljenosti. A odmah zatim i naša smrt.

Nema za kim više da se zaplače. Jebo te,
Glasovi majki utihnule su pred toplotom ekranske placente.

Životinja je snažnija od sadržaja unutarnjosti kože,
a plač ćemo zaboraviti. Kao što ga delimo.

Zaboravićemo san, i dnevnost, zaboravićemo
Znanje i želju, zaboravićemo. Dah.

U tom toplom krilu zagrljenosti treperi mleko sigurnosti
i retko ko jede bankine na putu. Radi tuđe radosti.

Draže nam je da gledamo kako nam se smeju zubi.
Dok nas žderu.

Vaške.

JUTRO

Moje je meso puno duvana i isparenja od dnevnih kurvarluka,
Sam nemam šta da si više priredim osim tvoje gole

Noge. (O, te noge su mi došle glave!)
Vrištim kao kanarinac zarobljen u tvom burnom srcu...

Ti si najjednostavniji oblik mene, a ipak mrzim te predano
kao mašina. Ošišaću te!

Ti si najbolja floskula za mene, i plašim te se.
Svuda u mesu osećam: tvoj, i moj, smrad.

Skupa. Samostalni gradovi čekaju naše držanje dlanovima.
Tvoj sam tamo gde počinješ da se misliš.

Noć se sva zgovnala u jebenu razglednicu s mora.
A dlanovi nam suvi od talasa.

Među njima.