RAZGOVOR NA TRAMVAJSKOJ STANICI

Rečima koje smo razmenili protiv nas samih

Neće nas više plašiti.

Nismo se nadali da će snaga tako brzo izbledeti.

Plave nam kosti od pendreka dnevnosti.

Hodamo nesnažni imajući darove sve, a

Samost je svemoć mislimo

U putnicima stanuje izvanput datih obraza,

Tramvaji su istopljeni, a velegradska noć

Crnje od istine, pod mrklim noktima

Kažeš, da bi trebalo sve preokrenuti,

A više nema stranica.

Tinta je svuda.